Blog

Rakija se ne pije hladna

Kaд год се у до­ма­ћим фил­мо­ви­ма по­ја­вљу­је сце­на по­ро­дич­ног на­си­ља, му­шка­рац на­сил­ник, по пра­ви­лу, кон­зу­ми­ра – ра­ки­ју. Тим кли­ше­ом, по­го­то­во при­сут­ним у ки­не­ма­то­граф­ским оства­ре­њи­ма из до­ба бив­ше Ју­го­сла­ви­је, Или­ја Ма­ло­вић илу­стру­је сте­ре­о­ти­пе о овом пи­ћу – не­су­ђе­ном на­ци­о­нал­ном га­стро­ном­ском брен­ду. „Го­то­во да не­ма фил­ма, се­ри­је, књи­ге или пе­сме у чи­јем је фо­ку­су про­па­да­ње, ту­га, на­си­ље, очај, а да се та­кво ста­њe ни­је на не­ки на­чин по­ве­зи­ва­ло са ра­ки­јом”, об­ја­шња­ва овај со­ци­о­лог ко­ји с ко­ле­гом по стру­ци Зо­ра­ном Ра­до­ма­ном не­ко­ли­ко го­ди­на во­ди блог „Ра­ки­ја, углав­ном”, на­ме­њен по­ди­за­њу кул­ту­ре овог пи­ћа у Ср­би­ји и рас­крин­ка­ва­њу за­блу­да о ње­му.

А те за­блу­де, осим у умет­нич­ким де­ли­ма, при­сут­не су и у сва­ко­днев­ном жи­во­ту – од слу­же­ња и кон­зу­ми­ра­ња до про­из­вод­ње.

За­то су Ма­ло­вић и Ра­до­ман од­лу­чи­ли да уз раз­го­во­ре с про­из­во­ђа­чи­ма и струч­ња­ци­ма, оби­ла­ске ма­ни­фе­ста­ци­ја по­све­ће­них овом пи­ћу, оце­њи­ва­ње раз­ли­чи­тих узо­ра­ка и дру­га ис­ку­ства, чи­та­о­ци­ма свог бло­га пре­до­че не­ке од уста­ље­них гре­ша­ка. Го­во­ре­ћи о њи­ма, Ма­ло­вић сма­тра да би нај­пре тре­ба­ло пре­ки­ну­ти с прак­сом хла­ђе­ња ста­рих ра­ки­ја пре не­го што се из­не­су на сто.

„Ни­ска тем­пе­ра­ту­ра при­кри­ва не­же­ље­не осо­би­не код ло­ше ис­пе­че­не ра­ки­је, а уби­ја аро­ме код ква­ли­тет­не. При­ли­ком де­гу­ста­ци­је ни­је по­треб­но ни­ка­кво при­кри­ва­ње аро­ма, на­про­тив – хо­ће­мо да ра­ки­ја по­ка­же чи­та­ву ле­пе­зу сво­јих им­пре­си­ја и уку­са”, на­по­ми­ње Ма­ло­вић.

На­су­прот увре­же­ним ча­ши­ца­ма у об­ли­ку ма­ло ве­ћег на­пр­ска, ра­ки­ју би тре­ба­ло то­чи­ти у ча­ше у об­ли­ку цве­та ла­ле, са до­вољ­но ме­ста да се у њој срет­ну од­ле­жа­ло пи­ће и ва­здух.

„Ово је по­треб­но због про­це­са бла­ге ок­си­да­ци­је ко­ја се де­ша­ва кад пи­ће иза­ђе на све­тлост да­на по­сле го­ди­на, не­ка­да и де­це­ни­ја ста­ре­ња”, ка­же Ма­ло­вић.

Ова и слич­на са­зна­ња, Ма­ло­вић и Ра­до­ман су не­дав­но пре­то­чи­ли – згод­ног ли гла­го­ла! – у књи­гу „Ра­ки­ја”, на­ста­лу у њи­хо­вом ко­а­у­тор­ству с Вла­ди­ми­ром Ду­ло­ви­ћем. У њој је об­ја­вљен и „то­чак ра­ки­је” – гра­фич­ки при­каз ми­ри­са и уку­са ко­ји се мо­гу рас­по­зна­ти у ча­ши шљи­во­ве пре­пе­че­ни­це. На­стао је по узо­ру на сли­чан то­чак ко­ји су осми­сли­ли швај­цар­ски тех­но­ло­зи. Упут­ство је јед­но­став­но: ако се при де­гу­ста­ци­ји осе­ти би­ло ко­ји из ка­те­го­ри­је „не­по­жељ­них уку­са”, то је по­ка­за­тељ гре­шке или пре­ва­ре у про­це­су пе­че­ња.

„Сва­ки вул­га­ран и на­па­дан ми­рис је по­ка­за­тељ гре­шке при­ли­ком пе­че­ња или пре­ва­ре. Ше­ћер до­дат у не­пре­вре­ли воћ­ни кљук за по­сле­ди­цу има ’ра­ки­ју’ са ма­ње сорт­них аро­ма. То зна­чи да ра­ки­ја од ду­ње не­ће има­ти ти­пи­чан ми­рис и укус ду­ње­ва­че. То ва­жи за све вр­сте во­ћа. С дру­ге стра­не, ве­ли­ки про­блем су ве­штач­ке, до­да­те аро­ме. То су обич­но ра­ки­је са пре­на­гла­ше­ном аро­мом во­ћа, као да је­де­те аро­ма­ти­зо­ва­не бом­бо­не или жва­ке. Ни­јед­на при­род­на воћ­на ра­ки­ја не сме да ми­ри­ше ја­че од во­ћа од ко­јег је про­из­ве­де­на”, ис­ти­че Ма­ло­вић.

Он сма­тра да је „срп­ско на­ци­о­нал­но пи­ће”, уме­сто да бу­де део не­ма­те­ри­јал­не кул­тур­не ба­шти­не, у јав­но­сти ду­го би­ло оба­ви­је­но ве­лом ду­бо­ких пред­ра­су­да.

„За ра­ки­ју се го­во­ри­ло да је пи­ће за си­ро­ма­хе, гу­бит­ни­ке, на­сил­ни­ке, за оне ко­ји не зна­ју за бо­ље. Ка­да се у јав­но­сти го­во­ри о ал­ко­хо­ли­зму, нај­че­шће на пот­пу­но ла­ич­ки и не­стру­чан на­чин, ап­стра­ху­ју се дру­штве­ни, кул­тур­ни, пси­хо­ло­шки фак­то­ри, а као де­жур­ни кри­вац и жр­тве­но јаг­ње се про­гла­ша­ва на­ше на­ци­о­нал­но пи­ће. По­ка­за­ли смо из­ван­ре­дан та­ле­нат за уни­шта­ва­ње на­ци­о­нал­ног брен­да ко­ји је је­дан од сим­бо­ла га­стро­ном­ске тра­ди­ци­је Ср­би­је. Мо­же­мо за­ми­сли­ти шта би се де­си­ло са угле­дом ко­ји ужи­ва ко­њак да су Фран­цу­зи би­ли та­ко су­ро­ви пре­ма ње­му, шта би се де­си­ло са њи­хо­вим де­сти­ле­ри­ја­ма, са нов­цем ко­ји при­сти­же у бу­џет од ту­ри­зма и из­во­за, са ви­но­гра­дар­ском про­из­вод­њом”, сма­тра Ма­ло­вић.

С дру­ге стра­не, до­да­је, исти­на о срп­ској ра­ки­ји скла­ња­ла се иза зи­да ели­ти­зма оних ко­ји су је при­ка­зи­ва­ли ис­кљу­чи­во као про­из­вод тај­но­ви­тог хе­миј­ског про­це­са, пре­тва­ра­ју­ћи је у го­ми­лу фор­му­ла и ди­ја­гра­ма. Због све­га то­га, ње­гов „ра­киј­ски са­бо­рац” Зо­ран Ра­до­ман ис­ти­че по­тре­бу да се кул­ту­ра пи­је­ња ра­ки­је про­ме­ни и при­ла­го­ди вр­хун­ском ква­ли­те­ту тог пи­ћа.

„О тех­но­ло­ги­ји до­би­ја­ња ква­ли­тет­них воћ­них ра­ки­ја већ по­сто­ји ре­ле­вант­на и сви­ма до­ступ­на ли­те­ра­ту­ра. Тек ка­да се ство­ри кри­тич­на ма­са ре­ги­стро­ва­них про­из­во­ђа­ча ква­ли­тет­не ра­ки­је, мо­ћи ће­мо да ство­ри­мо на­ци­о­нал­ни бренд. Не мо­же се го­во­ри­ти о брен­ди­ра­њу овог пи­ћа ако сва­ко про­из­во­ди на свој на­чин, че­сто са до­ста гре­ша­ка”, на­по­ми­ње Ра­до­ман.

Он сма­тра да је по­треб­но ства­ра­ње „иде­ал­них ти­по­ва” ра­ки­ја по воћ­ним вр­ста­ма.

„То не би до­ве­ло до кон­фек­циј­ске про­из­вод­ње без­лич­них ра­ки­ја, већ на­про­тив – тек та­да ће се по­ка­за­ти осо­бе­но­сти сва­ке де­сти­ле­ри­је у за­ви­сно­сти од по­ре­кла во­ћа, об­ли­ка и за­пре­ми­не ка­за­на, бу­ра­ди за са­зре­ва­ње ра­ки­је, али и по­не­ке по­ро­дич­не тај­не”, за­кљу­чу­је Ра­до­ман.

http://www.politika.rs/